Spektar bolesti izazvane infekcijom HBV počinje sa akutnom infekcijom koja u oko 1% oboljelih prelazi u fulminantnu formu bolesti. Procenjuje se da 90-95% akutnih neonatalnih infekcija, 50% infekcija u detinjstvu i 5-10% infekcija odraslih prelazi u hroničnu infekciju. U 15-40% slučajeva HHB ima progresivan i fatalan tok, preko razvoja ciroze jetre, dekompenzovane ciroze jetre i pojave hepatocelularnog karcinoma (HCC).

Tok HBV infekcije zavisi od više faktora koji utiču na interakciju odnosa virus/domaćin kao što su uzrast u vreme sticanja infekcije, genetski faktori domaćina i verovatno genomska varijabilnost virusa uključujući genotipove i varijante koji mogu uticati na ekspresiju virusnih antigena. Oštećenje jetre koje nastaje tokom HBV infekcije posledica je pre svega dejstva imunoloških mehanizama.

Hronični hepatitis B je dinamičan proces. Prirodni razvoj hroničnog hepatitisa B se može podeliti u 5 faza, koje se ne dešavaju nulzno jedna za drugom:

1. „Imunotolerantna faza“ je karakterisana HBeAg-pozitivnošću, visokim nivoima replikacije HBV, visokim nivoima HBV DNK u serumu, normalnim ili niskim nivoima aminotransferaza, blagom nekroinflamacijom ili odsustvom iste, ili odsustvom ili sporom progresijom fibroze. Tokom ove faze, stopa spontanog gubitka HBeAg je veoma niska. Zbog visokih nivoa vireemije, ovi pacijenti su visoko infektivni.

2. „Imunoreaktivna faza“ je karakterisana HBeAg-pozitivnošću, nižim nivoima replikacije, nižim nivoima HBV DNK u serumu, povećanim ili fluktuirajućim nivoima aminotransferaza, umerenom ili teškom nekroinflamacijom jetre i bržom progresijom fibroze u odnosu na prethodnu fazu. Ova faza može trajati nekoliko nedelja do nekoliko godina. Osim toga, stopa spontanog gubitka HBeAg je povećana. Ova faza se može pojaviti nakon nekoliko godina imunotolerantnosti i češće se dostiže kod osoba zaraženih tokom detinjstva.

3. „Status inaktivnog nosioca“ može slediti serokonverziju iz HBeAg u antitela na HBe. Karakteriše se niskim ili nedetektibilnim nivoom HBV DNK u serumu i normalnim vrednostima aminotransferaza. Kao rezultat imunološke kontrole infekcije, ovo stanje omogućava pozitivne dugoročne ishode sa veoma niskim rizikom od ciroze ili HCC kod većine pacijenata. Gubitak HBsAg i serokonverzija u antitela na HBs može se pojaviti spontano kod 1-3% slučajeva godišnje, uglavnom nakon nekoliko godina sa konstantno nedetektibilnom HBV DNK.

4. „HBeAg-negativni hronični hepatitis B“ može slediti serokonverziju iz HBeAg u Anti HBe tokom imunoreaktivne faze i predstavlja kasniju fazu u prirodnom razvoju hroničnog hepatitisa B. Karakteriše je periodična reaktivacija sa promenljivim nivoima HBV DNK i aminotransferaza. Ovi pacijenti su HBeAg-negativni i kod njih postoje varijante HBV sa nukleotidnim zamjenama u prekor i/ili osnovnim promotorskim regionima, koji nisu sposobni za ekspresiju HBeAg ili je nivo ekspresije HBeAg nizak. HBeAg-negativni hronični hepatitis B je povezan sa niskim stopama produlžene spontane remisije oboljenja. Važno je, a ponekad i teško, razlikovati prave inaktivne nosioce HBV od pacijenata sa aktivnim HBeAg-negativnim hroničnim hepatitisom B, kod kojih se mogu pojaviti faze spontane remisije. Prvi imaju dobru prognozu, sa veoma niskim rizikom od komplikacija, dok ovi drugi imaju aktivno oboljenje jetre, sa visokim rizikom za progresiju u napredovalu fibrozu i cirozu jetre, te posljedične komplikacije, kao što su dekompenzirana ciroza i HCC. Potrebna je pažljiva procjena pacijenata, a kontrolni pregled minimalno jednom godišnje, uz mjerenje vrijednosti ALT i nivoa HBV DNK svaka 3 mjeseca, omogućava otkrivanje fluktuacija u aktivnosti kod pacijenata sa aktivnim HBeAg-negativnim hroničnim hepatitisom B.

5. U „HBsAg-negativnoj fazi“, nakon gubitka HBsAg, može preostati replikacija HBV niskog nivoa, uz mjerljiv nivo HBV DNK u jetri. Opštenje, HBV DNK nije detektabilna u serumu, za razliku od antitela na HBc, sa ili bez anti-HBs. Gubitak HBsAg je povezan sa poboljšanjem ishoda uz smanjen rizik od ciroze, dekompenzacije i HCC.

I kod HBeAg pozitivnog i HBeAg negativnog HHB postoje faze aktivacije bolesti koje prate porast nivoa HBV DNK i histološke aktivnosti bolesti, te progresije ka cirozi jetre, ih treba prepoznati i blagovremeno početi lečiti. Prosečno vreme od infekcije do ciroze jetre je oko 20 godina, ali može biti i kraće, posebno ako su prisutni i drugi ko-faktori kao što su: alkohol, superinfekcija drugim hepatotropnim virusima (HCV, HDV, HAV) itd.

Literatura:

Dijagnostičko-terapijski vodič za hronični hepatitis B i C - Doc.dr sc. A.Verhaz, Doc. dr sc. Z.Kezić, Dr. med J.Firesku